Srpski književni glasnik
ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 187
На ову примедбу бележник и председник рекоше нешто више мање пакосно; али опат их погледа лукаво и, узевши између два прета мало бурмута и понудивши своју бурмутицу свима унаоколо, рече у место њих њихове мисли:
— А ко би од госпође био згоднији да господина упозна са сомиреким приликама 2
— Је л'те, молим вас, како ви то мислите, господине опатег упита г. од Грасена.
— Мислим, господине, како је најповољније за вас за госпођу, за варош Сомир и за господина, додаде лукави старац окренувши се Шарлу.
И ако изгледаше да на њих ни најмању пажњу не обраћа, опат Кришо умео је да погоди разговор између Шарла и госпође од Грасена.
— Господине, рече најзад Адолф Шарлу, трудећи се да изгледа неусиљен, ја не знам можете ли да ме се сетите; ја сам имао задовољство да пграм с вама на игранци господина. барона од Нусингена, и..,
— Сећам се, господине, сећам се, одговори Шарл, изненађен што је предмет љубазне пажње свих присутних.
—— Господин је ваш син 2 упита он госпођу од Грасена.
Опат пакосено погледа мајку.
— Да, господине, рече она.
— Ви сте, дакле, још врло млади отишли у Париз 7 настави Шарл обраћајући се Адолфу.
— Шта ћете, господине! рече опат, ми их шаљемо у Вавилон чим су од спее одбијени.
(Наставиће се.) Х. ДЕ БАЛЗАК.
(С француског превео Д. Л. Ђокић.)