Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 187

На ову примедбу бележник и председник рекоше нешто више мање пакосно; али опат их погледа лукаво и, узевши између два прета мало бурмута и понудивши своју бурмутицу свима унаоколо, рече у место њих њихове мисли:

— А ко би од госпође био згоднији да господина упозна са сомиреким приликама 2

— Је л'те, молим вас, како ви то мислите, господине опатег упита г. од Грасена.

— Мислим, господине, како је најповољније за вас за госпођу, за варош Сомир и за господина, додаде лукави старац окренувши се Шарлу.

И ако изгледаше да на њих ни најмању пажњу не обраћа, опат Кришо умео је да погоди разговор између Шарла и госпође од Грасена.

— Господине, рече најзад Адолф Шарлу, трудећи се да изгледа неусиљен, ја не знам можете ли да ме се сетите; ја сам имао задовољство да пграм с вама на игранци господина. барона од Нусингена, и..,

— Сећам се, господине, сећам се, одговори Шарл, изненађен што је предмет љубазне пажње свих присутних.

—— Господин је ваш син 2 упита он госпођу од Грасена.

Опат пакосено погледа мајку.

— Да, господине, рече она.

— Ви сте, дакле, још врло млади отишли у Париз 7 настави Шарл обраћајући се Адолфу.

— Шта ћете, господине! рече опат, ми их шаљемо у Вавилон чим су од спее одбијени.

(Наставиће се.) Х. ДЕ БАЛЗАК.

(С француског превео Д. Л. Ђокић.)