Srpski književni glasnik

214 СРпСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

бити још тако дуго, може бити то продужење живота и неизмерно дуго, али ипак оно није бескрајно, а крајна количина, ма како велика, упоређена с бескрајношћу, није ништа, те и тај продужени живот васионе није ништа према вечној смрти која јој прети, и која ће трајати у целој бесконачној будућности.

(Свршиће се.)

Де. БРАНИСЛАВ ПЕТРОНИЈЕВИЋ.

БАЛЕ ЗИЛ НК.

(4).

Јин отвори «Евгенију Гранде». Цео свет му је рекао да је «Евгенија Гранде» ремек дело без великих заплета, просто; извесно ће прва реченица бити проста; почетак је увек прост; да видимо како гласи овај: «M извесним паланкама. има кућа чији изглед улива меланхолију сличну меланхолији коју изазивају најмрачнији манастири, најусамљеније пустаре, или најсуморније развалине. Можда се заиста у тим кућама налази све троје у исти мах: и манастирска тишина, и мртвило пустаре, и нагота развалина». Да чудна почетка! Г. Балзак подигао је глас и објављује свој комад с громком и укрућеном свечаношћу управитеља вашарских позоришта.

Спромах читалац трпељиво наставља; он послушно отвара други један роман, скоро исто тако чувен, «Крин у долини», који је писцу био нарочито драг: «Чији ће нас то сузама запојени дар ззадужити оном најдирљивијом елегијом, сликањем мука које ћутећи подносе душе чији још нежни корени наилазе само на шљунак на домаћем земљишту, чије прво лишће чупају пакосне руке, чије цвеће убија слана у тренутку кад оно почне цветати!» Толико фигура још од првога реда! Те метафоре сувише рано поранише! Г. Балзак личи на сликара који би пре но што