Srpski književni glasnik

239 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

министративни чиновници аустриски били су исто онако поткупљиви, грамзиви, несавесни, окрутни и обесни као и турски; живот и рад аустриских гарнизона. није се много разликовао од јаничареког; генерали су већином у сваKOM погледу били пашини наследници, а кулуци и порези били су гори но пре; осим евега тога и друга је вера пропагирана. Српски је сељак знао да га Турци сматрају за рају, а брзо је увидео да га представници аустриске управе сматрају за ствар. И чим је то увидео, сељак је осетио да је пре ипак боље било, и јатимице се селио и бегао из аустриских земаља у Туреку. То бегање српских сељака из хришћанске државе највећа је' иронија на целу борбу Хапсбуршке Монархије за ослобођење Хришћана. Оваку слику пружају нам резултати студије г. Павловића.

При посматрању однашњих прилика, мени се и нехотице намеће поређење некадашње окупације аустриске у данашњој Србији са данашњом окупацијом Боене. Сличност је и сувише јасна, аналогних случајева је безброј. Аустриска дипломација за сто и педесет година није много научила; неуспех оне окупације она није употребила за наук. Све старе погрешке, само у већој мери, понављају се и сада: иста неспособност код оних који су на врху, иста индоленција извршних органа, иста интолеранција, иста охолост и окрутност; исто исељавање и бегање становника; место жељеног реда и слободе незадовољство и огорченост. Само што сада нема државника, који би то увиђао и написао истину, као што је написао онај непознати писац у меморандуму: Епее МоПуа ипа Ursachen des so strark zerrutteten Merbisehen Publici. He могу довољно да изразим своје жаљење, што г. Павловић није штампао цео тај меморандум. Писац његов био је мудар човек и заслужио је захвалност и признање потомства. То је био човек, који је не само видео сву мизерију аустриске – окупације, него је имао смелости да на највишим местима каже, да је погрешно мишљење оних, који мисле «да овим народом треба окрутно и тујски владати», па додаје: «Дао би Бог да само турски с