Srpski književni glasnik

СРПСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ПЦ, БРОЈ 4. — 16 МАЈ, 1901.

| ИГЛА. (7).

Реших се да се вратим натраг у варош. Пођох, али ми нешто, сад не могу да се сетим шта, привуче пажњу. Стадох и загледах се. Наједном иза леђа чух неки. познати ми глас, — глас, који ми намах унесе радост у душу. Тргох се, и погледах. Преда мном стојаше Гила и још једна друга непозната ми девојка. Приђоше обе, напред Гила, па онда она друга девојка, те се поздравише са мном. Она друга, да ли што се збуни или што мишљаше да тако треба, хтеде да ме пољуби у руку. Тргох руку, а она сва порумене.

«Шта радиш 7 Проводиш се% упита ме Гила.

Погледах је. Обукла се, наместила; кошуља бела као снег, јелече свилено позипило се уз пуну снагу, напред искочила пуна једра преса, око врата ниска мерџана, а на средини велики дукат. Погледах јој у лице, у очи. Оне очи, оне њене црне очи, као угљен црне очи, што опијају, што заносе, што ме нагоне да лудим за њом !

«Јеси ли играла“ упитах је. Осетих да треба ма шта да кажем.

— Јесам, одговори, гледајући ми право у очи.

— Па дабоме. Момака. пуно... почех ја колико шалећи се, толико, и још више, заједајући.

— Вала, баш пуно», одговори опа весело.

Да ли ме не разумеде, или хтеде да пркоси“

2 ЕЈ,

су, ки ~ : : ONE. AO. ai O POO A 78 ари“ = 16 Ј а = Ека пе IT U a ae OU a БИ