Srpski književni glasnik

o их DO

СРпСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

«А јеси ли изабрала когаг Зар је то моје да бирам7 рече смешећи се, и гледајући ми враголасто право у очи.

— Алп ето, кад би било твоје, кога би изабрала упштах је.

Она ме погледа, допре јој поглед, чини ми се, на дно срца мога.

«То се не казује!» рече као мало застиђено, и уви се враголасто целом снагом. «To се не казује» рече и по други пут. «У здрављу!» Пружи ми руку, и опет ми погледа право у очи.

Не умедох да кажем ни једне речи, којом бих је зауставио бар још неколико тренутака, п заборавих, што сам нарочито хтео, да се бар са неколико речи навратим на оно што сам видео онда у лугу, и на остало.

И мимо своју вољу пружих јој руку.

«У здрављу!» рекох мало промењеним гласом.

Осетих, где ми грчевито стиште руку.

И опет остадох сам у оном метежу вашарском, сам, са слатким сећањем на овај сусрет с њом, осећајући дуго и дуго на својој руци притисак њене руке, њених од рада храпавих нретију, и мислећи о томе MITA може да значи онај њен поглед, мислећи о томе да ли ме воли.

Да ли ме волиг.. Тиме се бављаху мисли моје од како се оно први пут изближе с њом упознадох. <То ce не казује», рекла ми је и стиснула ми је руку. Што да ми стиска руку 7 Ах, ово стискање руку казиваше ми више него ли све што из њених уста чух до сада. Осећах се пун среће, пун блаженства, и вољах је; у души ми трепташе као сунце на ведром плавом небу сећање на њу,

трепташе лепше и веселије него ли икада дотле. Иђах вашаром не знам ни сам куда, и све ми изгледаше мило и лепо, све весело; беше ми дошло нешто тако да цео свет загрлим, па чак и оног тамо погрбљеног старца ca чпвутским лицем, што се скукуљио крај једног сандучета са стакленим. покривачем, кроз који се у сандучету унугра виде неке старе паре, неко претење, и тако даље,