Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 330

прва љубав живота, није ли љубав еветлост ерца 7 Тренутак да проникне у ствари земаљеке беше дошао за Евгенију.

Навикнута да рани као све девојке у паланкама, она устаде рано, помоли се Богу, и отпоче облачење, које је од тада имало свога смисла. Она зглади најпре своју кестењасту косу, најбрижљивије уви изнад главе густе плетенице, пазећи да се не рашчупави, и унесе у начин чешљања извесну складност, која је још јаче истицала бојажљиву чедност њенога лица, еложивши простоту додатака са простотом црта. Затим, пошто је неколико пута опрала руке у чистој води од које јој је кожа отврднула и поцрвенела, она погледа своје лепе обле мишице и упита се, шта ли ради њен рођак, те су му руке тако меке и беле, нокти тако лепо срезани. Она обуче нове чарапе и евоју најлепшу обућу, и утегну се не прескачући рупице. Најзад желећи, први пут у своме животу, да изгледа лепо, она се осети еретном што има хаљину нову, укусну, која јој је лепо стојала.

Кад је била готова се облачењем, она чу избијање сахата на парохијекој цркви, и зачуди се што је набројала свега седам. Из жеље да има довољно времена да се лепо обуче устала је сувише рано. Не знајући за вештину да по десет пута преиначује један прамен косе и проучава утисак који оставља, Евгенија скрети руке, и просто седе крај прозора и стаде посматрати двориште, уску башту и високе терасе које су се над њом дизале; изглед бејаше сетан, скучен, али који не бејаше без оних тајанствених лепота, својствених усамљеним местима или неизрађеној природи.

У близини кујне био је бунар са оградом од камена и ваљком углављеним у гвоздене рачве, који је-омотавала лоза са стаблом увелим, поцрвенелим, сунцем опаљеним; одатле је кривудава лоза прелазила на зид, припијала се за њ, вијугала дуж куће и евршавала се на једном дрвљанику, на коме дрва беху сложена тако лепо као што могу бити еложене књиге каквога библиофила. Калдрма у дворишту била је црикасте боје, коју је временом створила