Srpski književni glasnik

554 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

циљ. Ах, шта ту! „Озбиљне ствари нека остану за сутра“, рекао је не знам који грчки блесан.

„Света Богородице ! ала је леп овај мој рођак!“ рече у себи Евгенија прекидајући своју молитву, која то вече остаде недовршена.

Госпођа. Гранде, међутим, није лежући ништа миелила. Кроз врата која су била на средини преграде и раздвајала њену собу од мужевљеве, она је чула како тврдица хода по својој соби горе доле. Као и севе бојажљиве жене, она беше проучила карактер свога господара. Као што галеб предвиђа буру, тако је она, по неприметним знацима, наслутила унутрашњу олују која је беснела у Грандеу, и да се послужимо изразом који је она сама употребљавала — она се онда није жива чула. Гранде је гледао у врата од свога кабинета, изнутра окована, и говорио је у себи:

— Откуда моме брату та чудновата мисао да ми завешта своје дете! Лепо наслеђе! Не могу ја дати ни двадесет талира. Али шта је двадесет талира за овог гиздавца, који је тако гледао на мој барометар као да је хтео наложити њиме ватру 7

Помишљајући на последице овога у тузи и болу писанога тестамента, Гранде је био можда више узрујан но његов брат у тренутку кад је тај тестамент писао.

— Даће ми ону златну хаљину 7... говорила је Нанона, која заспа унапред обучена у Шарлову хаљину, сањајући о цвећу, простиркама, дамаској свили, први пут у своме животу, као и Евгенија о љубави.

Ш.

У чедном и једноликом животу девојака има један необично пријатан час, када им сунце-улива у душу своје зраке, када им цвет изражава мисли, кад откуцаји срца откривају мозгу своју топлу плодност и стапају мисли у неку неодређену жељу ; доба невине меланхолије и благе и љупке веселости !| Кад деца почну распознавати предмете, она се смеше; кад девојка назре осећање у природи, она се смеши као што се семешила дететом. Ако је светлост