Srpski književni glasnik

СРИСЕИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига П, БрРОЈ 6. — 16 Јуни, 1901.

КРАЉЕВИЋ МАРКО ПО ДРУГИ НУТ МЕЂУ СРБИМА. (1).

Салетели ми Срби, па више од пет етотина година кукај : „Jao Косово!“ „Косово тужно!“ „Куку, Лазо!“ Плакаемо тако, претећи кроз плач душманима : Ми ћемо овако, ми ћемо онако! Плачемо ми јуначки и претимо, а душман се смеје; а ми се досетиемо у јаду Марка, па узесмо зивкати човека да устане из гроба, да нас брани и свети Косово. Зивкај данас, зивкај сутра, зивкај сваки час, за свашта: „Устани, Марко !“ „Дођи, Марко!“ „Погледај, Марко, сузе !“ „Куку Косово !“ „Шта чекаш, Марко!“ И тако то зивкање пређе у безобразлук. Напије се неко у механи, па се тек, кад потроши паре, ражали за Косовом, обузме га неко јуначко чуветво, на одмах; „Јао, Марко, где си сад !“ И то, брате, није мало, него је то тако трајало преко пет стотина лета. На Косову већ читава баруштина српских суза, а Марко се претурао по гробу, претурао, па се већ и мртву човеку досадило.

И једног дана право, па пред Божји престо.

— Шта је, Марко 7 пита га Господ благо.

— Пусти ме, Боже, да видим шта раде доле они моји слепци ; досади ми њихова кукњава и зивкање !

— Е, Марко, Марко, уздахну Господ, све ја знам; али кад би им се могло помоћи, ја бих им помогао.

— Само ми, Господе, поврати Шарца и оружје, и дај ми стару снагу, па ме пусти да огледам, могу ли шта. учинити.