Srpski književni glasnik

СРПСКИ

КЊИЖЕВНИ ТЛАСНИК.

Књига П, БРОЈ 9. — 16 АПРИЛ, 1901.

СИ ЦЈЛИЈА, (5).

Кад сутра дан устадох и опоменух се ових снова, осетих да ми је милија него ли дотле што беше. Ови снови, овај страх да ми је не отргну, и жудња за додиром с њом, као да увеличаше драж и лепоту свега онога што ме је на њој вукло и привлачило. «Гиле!» тепах јој онако сам, трудећи се да повратим снове од прошле ноћи, у којима сам желео да живим. И повраћах их, и гледах је онакву какву је сањах, гледах туђе незграпне руке како је отимљу од мене, и њу, како гледа у мене и смеје се, и ето такву миловах је у мислима.

Занет тиме, заборавих и на доручак и на кафу (ма да рекох мајци да ћу је сад одмах попити), и не знам du сам кад се пре нађох у потоку испод куће, хитајући да се што пре дограбим горњега шљивара. 'Гух где ме мајка зове, али ћутах и не одзивах се; већ полако прескочих у шљивар, па онда погнут, испод повијеног грања, похитах ка оном месту на врх шљивара. Кад стигох тамо, увукох се полако унутра, и стадох пажљиво разгледати. Дође ми нешто на памет, да је она, ако је долазила, морала оставити ма какав знак. Проведох прилично времена у тражењу тога знака, али га не нађох. <А што опет, помислих сад, да мора да оставља какав знак, кад ето, на пример, прво ја нисам оставио никакав знак»,