Srpski književni glasnik

Бивши Људи. 431

— Гледај ти маторог ђавола! -— рече Оглодак, поематрајући како се Симцов задовољан емешка.

— А зашто она воле мене Зато што ја знам шта је у њиховој души...

— 22 — јавну се Кувалда са својим питањем.

— Умем их нагнати да ме жале. А кад жена пожали — ако хоћеш — п заклаће те од жалости. Плачи прел њом; моли је да те убије; сажали ће се и — убиће...

— Убио бих и ја, — рече одлучно Мартјанов, cMeшкајући се својим потмулим смехом.

— Когаг запита Оглодаг, измичући се у страну.

— Све једно... Петуњикова.. Јегорку.. па макар u тебе!

— Зашто — упита Кувалда веома заинтересован.

— Хоћу у Сибир.., овако ми се досадило..., гадан живот... Тамо се бар зна како треба живети...

-— Да, тамо бар нећеш седетп беспослен, — сагласни се капетан меланхолично.

О Петуњикову и очекиваној сеоби више се није говорило. Сви су били уверени да сеоба није далекоможе бити кроз два три дана, — па су нашли да не вреди морити се разговором о томе. Разговори им не би поправили положај, а сем тога ни хладноћа још није наступила, — и ако су кише отпочеле, — те се може спавати на ком било бусену земље изван вароши.

Поседавши у круг по трави, ови су људи лено водили дугачке разговоре о свачему, прескачући слободно с теме на тему и поклањајући толико пажње причању кога од њих, колико је било потребно да се разговор не прекине. Ћутати је било тешко, али и пажљиво слушати није лако. Ово друштво „бивших људи“ имало је једну добру страну: нико се није напрезао да се покаже бољи но што је у етвари, нити је другога таквом напрезању излагао.

Августовеко сунце брижљиво је пекло прње ових људи, који су му били окренули своја леђа п своје чу-