Srpski književni glasnik

430 СРпПпски Књижевни ГЛАСНИК.

Сви су се његови разговори с Оглотком тако свршавали. Уопште, кад није било учитеља, његове су

речи, — то је сам врло добро знао, — само ваздух квариле и губиле се у њему неопажене и неоцењене; али, да не говори — није могао. И сад, пошто је изгрдио

својега сабеседника, осетио се усамљен мећу овим људима. А међутим му се говорило, п зато се окрете питањем Симцову:

— А ти, Алексије Максимовићу, ' где ти мислиш да склониш своју седу главу 27 Старац се добродушно осмехну, почеша. нос, па рече:

— Не знам... видећу! Нама не треба много: преврнути једну чашу, па другу!..

— Посао частан, ма да је прост! — похвали капетан.

Симцов, после кратког ћутања, додаде да ће се он пре свију испетљати, јер га жене врло воле.

То беше пстина: старац никад није био без две три милоснице међу јавним женама: оне су га, по неки пут, три дана узастопце издржавале својом мршавом зарадом. Истина, неки пут су га и тукле, али он је то сносио стоички. У осталом, оне га никад нису јако тукле: | ваљада што су га жалиле. Он је био страстан женскарош, | п сам је причао да су жене узрок свим његовим несрећама. Да је он имао веза са женама, могло се познати већ и по његовом оделу, које је било увек окрпљено, и куд камо чистије но код његових другова. И у овом тренутку, седећи на земљи, пред вратима ноћишта, у кругу својих другова, он је стао причати и хвалити се како га већ одавна Рећка! зове да код ње станује, али он не пристаје, да не би оставио своје друштво.

Слушали су га се интересовањем и завишћу. Рећку су сви знали — она. станује ту у близини под брдом... и тек што је одувала неколико месеца због поновне крађе. То је била „бивша“ дојкиња, висока и права сељанка, роава лица и врло лепих, ма да вечито пијаних, очију.

1 Pori:Ba.