Srpski književni glasnik

ИДИЛА.

Сањиво вече у село сутон води, Уз њих се лако ноћи спушта дах; Природа дише јаче, и свима годи Тишина и ветрић плах.

Озго, сред неба сива,

Пунани месец енива

Небески каки сан.

А звезда све више и више, Гледају како издише

Уморни п бледи дан

Куда ћу7 себе питам, Да тонем у слику

милу ; —

Под прозор већ драгој хитам. Да допуним идилу.

M. ЋУрРЧИН.