Srpski književni glasnik

СЕРЕНАДА.

Кад уморно тело клоне

У ену тихом да почине,

Кад сањиво песме звоне,

П кад небом месец сине,

Тад ми душа теби леће,

А твој лик јој путе зрачи,

И сила је тајна креће: Љубав што нас све привлачи.

Па на твоје пада груди П заносни дах твој пије, Стрепи да те не пробуди Шапућућ“ ти речи тије; Грли твоје вито тело

И милује севилне косе, Љуби твоје грло бело, Око чисто, к'о кап росе.

И тад само жељу једну

У дну своме душа скрива: Да те увек милу, чедну, Песмом срца уљуљкива;

И ла вечно гледа твоје Лазурасто око сјајно,

Да за тобом мре лагано Љубећи те страсно, тајно.

Милутин ЈовАНОвВИиЋ.