Srpski književni glasnik

590) СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

замерке. Слушкиња. графице Султане, не могући да издржи злу нарав своје госпође, метне опијума (зар баш опијума 2) у лимунаду коју госпођа попије (та слушкиња није помишљала шта ће да буде кад се госпођа пробуди), и ова заспи тврдо, и то у некој соби за млађе, тако да слуга кад је види у Пелиним хаљинама, помисли да то Пела и јесте, и одвуче је Сретиној кући. Срета, опет, вратив се кући „добро наквашен“ (и то је једно објашњење), нађе Султану на кревету где спава, помисли да је његова жена, и узме је тући кајишем, и уопште поступати као са својом женом. Најзад, има још једно објашњење, при крају комада, које такође није боље од досадашњих, а то је да граф Трифић неће да позна своју жену, прави се да је не познаје и ако сасвим јасно види у чем је ствар. Сва та објашњења којима се Стерија трудио да предмет свога комада учини логичним и природним, гора су него оно натприродно које су писци оперета дали. Код њих је оно, истина, натприродно, али објашњава. одједанпут све, и ми га одмах, од првог тренутка, сматрамо као конвенцију која нас, у даљем току комада, ништа не вређа. Код Стерије, ни једно објашњење није довољно, и ми једнако осећамо неприродност ситуације. Шта више, непрестано нас буни то што писац сваки час хоће ту ситуацију да објасни. Ствар је необјашњива, управо само као конвенција објашњива, и Стерија што год више даје разлога, ми му све мање верујемо. Са онаквим предметом, он није могао никакву стварну, логичну мотивацију дати, и боље да није ни покушавао то чинити. Овако је од ње начинио један извор толиким неприродностима у комаду, п из основа покварио целокупну интригу.

Али ако интрига у „Злој жени“ не ваља, главне фигуре у њој врло су добро оцртане. Султана, на пример, као зла жена. Све што год она ради, потпуно је оправдано; еве природно, логично, разумљиво као последица њеног васпитања и прилика у којима је. Није то карикатура зле жене, него жена природно зла, која тако рећи