Srpski književni glasnik

ХАЈДЕМО!

Дувају ветри и веју енези, Беле се доље, беле се брези; Надошли Дунав мути се више, И тамо шуми к'о да уздише.

Ал“ за снег бели срце не мари За мене зима не има чари. Ја склапам око. и душом гледам Атину, Смирну, Јегејско Море, Хелеспонт, Босфор... далеки свет, Где лимун сочни с неранџом зри; Лотосов гледам цвет П вечно-плаво небо високо, Што над њим бди.

И гледам палме, чемпресе вите, Маеслине како брежуљке ките, И ловорике, још неувеле, И родне смокве... Видим газеле, И чујем лава где силно риче,. Да ражљућено море надвиче. Ја склапам око, и душом гледам Камиле с многом робом богатом Из миле Смирне: и гледам крај, Камо караван полази дуг; Земаљски гледам рај. С Обећаном се Земљом заносим Сан ми је друг.