Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 579

„Хајдмо у моју собу,“ рече Тартарен стидећи се мало. И док су по помрчини у соби пипали, тражећи жигице, на вратима се зачу снажно куцање; она се сама од себе отворише и на њима се указа дреко, жуто и надувено лице гостионичара Мајера. Он хтеде ући, али заостале пред мраком у коме су светлиле страшне очи, и са прага рече кроз зубе својим тврдим наречјем: „Јесте чули ви, да будете мирни... или ћу сад звати полицију да вас похапси...“

На ову сурову реч „похапеси“ зачу се из мрака биволско мучање. Гостионичар етукну, али им опет добаци: „она се добро ко сте ви! на вас се мотри и ја не трпим такве људе у својој кући !..

— Говподине Мајере, реч Тартарен благо, учтиво. али врло одсечно... Спремите ми рачун... Ја и ова гоепода полазимо сутра у јутру за Јунгфрау.“

O завичају, о мала отаџбино у великој! само што је чуо тарасконско наречје које је треперило с ваздухом из његове домовине на плавим борама заставе, и Тартарен би ослобођен љубави и њених замака, враћен евојим пријатељима, своме залатку, слави.

А сад, напред !...

(Наставиће се.) АлФОНС ДОЛЕ.

(С) француско превео Д. Л. Ђокић.)

37%