Srpski književni glasnik

599 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

може бити ништа. погрешније него допустити Скупштини да са својим законодавним функцијама епоји и извршне. То значи употребити за акцију једно тело које је организовано за дискусију. Кад Скупштина узме у своје руке управу, њене се врлине претварају у махне: сукоб супротних мишљења, који уноси толико светлости у њене дебате, рађа сада збуњеност; обазривост с којом она гледа да између крајњих мишљења. нађе ону средину где је истина, измеће се сада у оклевање; уопште Скупштина се саветује онда кад се од ње тражи да дела, а „Рим је, саветујући се, изгубио Сагунт“. Јелан критичар у стању је дати бољу анализу једног књижевног производа него његов творац; у стању је рећи које су му добре стране, а које рђаве, и зашто су једне добре а друге рђаве; у стању је, шта више, поставити и правила доброг писања, али, у већини случајева, није у стању ништа по тим правилима створити. Употребити, пак. Скупштину, чија је снага такође у анализи и критици, за конструктивне послове Владе, јесте од прилике то исто, што тражити од једног критичара да напише песму. роман, драму.

У Енглеској, пи то треба одмах рећи, Парламенат није изашао из своје праве сфере. Нико није јасније и тачније одредио природу његових односа према Влади, него професор Џон Сили, познати историк, један од претеча данашњег Империализма. У свом „Уводу у нолитичку науку“, он вели ово: „Обично се држи да Парламенат заповеда, а министар слуша. Ни најмање! Министар заповеда; он је краљ а не слуга, и управља како народом тако и Парламентом. Истина, Парламенат га је закраљио, па га може и раскраљити. И онда ће ми се рећи, ако Парламенат може отпустити министра, чим усхте, он га, очевидно, може претњом отпуштања. натерати да га слуша, — министар ће, дакле, вршити вољу Парламента да би сачувао своје место.

„Али огромна је разлика између једног представника и једног пуномоћника. То се види у случају чланова