Srpski književni glasnik

Српски. Књижевни Гласник. љен, то беше мета, и за доброга Тартарена крај сомнамоулске обамрлости у којој се од пре једног сахата налазаше.

„Шајлек! Шајлек!“ повикаше вође показујући му сасвим доле, далеко далеко, на једном зеленом вису који се дизао изнад магле у долини, гостионицу код Лепог Изгледа. малу као каква коцка.

Одатле ma до њих пружаше се дивна панорама: позлаћена снежна поља осута сунчевим руменилом, или покривена. дубоким пи хладним плаветнилом, читава брда од леда ca чудноватим склопом у виду кула, шиљака, игала, гребена, џиновских грба, да човек помисли да под њима спавају мастодонт или мегатеријум којих је нестало са земље. Све призмине боје ту су пграле, станпале се у кориту пространих глечера који су ваљали своје непомичне водопаде, пзукрштане другим леденим потоцима, чије је површине жарко сунце растанало и чинило сјајнијим m једноставнијим. Али на великој висини ово је блистање слабило, лебдела. је нека еклиптична. и хладна светлост од које је Тартарена језа подилазила као и од тишине п самоће ове бескрајне беле пустиње с тајанетвеним дубинама.

Пред гостионицом се указа мало дима и зачу се потмула пуцњава. Беху их угледали, па су пуцали из топа у њихову част; п помисао да га гледају, да су тамо његови алпинисти, несташне Енглескиње, славни пиринчари п шљивари, е догледима. управљеним на њега, подсети Тартарена на узвишеност његовог задатка. Он те истрже из вођиних руку, о заставо тарасконска, и залепрша те два три пута; затим забоде своју кукачу у снег и седе на гвожђе, са заставом у руци, величанствен, лицем окренут гледаоцима. И, што он и не примеги, услед једнога од оних одблесака KOJI су чести на висовима, нашавши ce пзмеђу сунца пи магле која се дизала пза њега, један горостасни Тартарен оцрта се на небу, широк и здепаст, с брадом која је стрчала пепод планинске капе, сличан једноме од оних скандинавских богова које бајка замишља како седе на престолу посред облака.