Srpski književni glasnik

ТАРАТРЕН HA Алпима. 135. обазриво, етаде вући к себи председника, чија се тараеконска капа помоли најзад на пвици пукотине. За. прелседником изиђе и Инебнит, по оба планинца. поздравише се се неколико речи пе топлином која се после великих опасности јавља. код ових љули мало говорљивих : беху узбуђени, дрхтаху од силног напора, и 'Гартарен HM морале пружити чутурицу се ракијом да се поткрепе. Он међутим изглелаше. расположен и миран, MH док је тресао са себе снег, цупкајући по леду. певушпио је пред забезекнутим воћама.

„Brav... bray... Franzose...“ рече Кауфман лупкајући га по рамену: а 'Гартарен с оним познатим својим осмехом одговори:

„.ЛТакрдијашу један. знао сам ја да нема никакве опасности...“

On како је вођа на Алпима, није било оваквога алпиниста.

Они се поново кренуше на пут, верући се уз готово одвесан горостасан зид, висок шест до осам стотина метара, у коме су морали поступно пратити усеке, што је односило много времена. ТГарасконац поче осећати да га издаје снага под сјајним сунцем, од кога је бљештала сва ова белина, у толико заморнија. за његове очи што му наочари беху остале у провалији. Ускоро ra обузе страшна малаксалост, планинска болест која има пето дејство које п морска болест. Сав изломљен, се несвестицом у глави, изнемоглих ногу, он поче стајати несигурно, те га вође морадоше узети, један с једне други ес друге стране, као прошлога. дана, придржавати п изнети „LO на врх леденога зида. Одатле их је једва сто метара раздвајало од врха, Јунгфрау; али, и ако је енег био тврд и јак, а пут лакии, овај последњи део пута одузео им је и сувише времена. јер умор и малаксалост HB: К. беше све већа.

Наједанпут планинци та пустише и, машући шеширима, узеше одушевљено певати. Беху се пспели. Ова. тачка у чистом простору, овај бели гребен мало заокруг-