Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 159 ћем, жртвама сушице из хладних земаља које шаљу у ову Ницу севера. јер би јужно сунце било за њих сувише јако и прелаз сувише нагао.

Неколико тренутака стојали су непомично п ћутали пред овом белом и новом плочом на црној земљи скоро прекопаној; млада девојка, погнуте главе, удисаше мирис бујних ружа, одмарајући на њима своје црвене очи.

„Јадно дете!...“ рече Тартарен узбуђен, и узевши у своје снажне н крупне руке врх Соњиних претију додаде: „Шта ће сад с вама бити“

Она га погледа право у лице својим светлим и сувим очима у којима ни једна суза није треперила:

„Ја се крећем на пут кроз један сахат.

— НПутујете“ |

— Бољибин је већ у Петрограду... Манилов ме чека на граници... ја се враћам у зажарену пећ. О нама ће се говорити.“ П сасвим тихо, се полуосмехом, управивши свој плави поглед у поглед Тартаренов, који је обарао, уклањао очи, она додаде: „Ко ме воли нека пође за мном!“

— Ах! да иде за њом. Ова занесена душа улдиваше му и сувише страха! После, ово тужно место беше раехладило његову љубав. Али није смео побећи као кукаBuma. II, се руком на срцу, се покретом једнога Абенсеража, јунак поче: „Ви ме познајете, Соња...“

Она не хтеде ништа даље да чује.

„Брбљивац!...“ рече она слежући раменима. П оде, уздигнуте главе п поноеспта, кроз бокоре ружа, не осврнувшп се ни једанпут... Брбљивац!.. ни једну реч више, али је у њој било толико презирања да Тартарен поцрвене до ушију и осврну се да се увери да су били сами у башти п да их нико није чуо.

(Наставиће се).

+

АлФОНС ДОДЕ.

(С франиуског превео Д. Л. Бокић.)

~