Srpski književni glasnik

СРПСКИ Књижевни Гласник.

~

OZ

о '

гледа. У колико је са стране могаше видети, учини му се да је бледа, да су јој прте изгубиле ону детињеску невиност п добиле нечега оштрог, одлучног, чега је дотле било само у њеноме гласу, у њеној јакој вољи; али беше очувала ону младалачку љупкост, ону коврчасту златну косу. |

„А како је Борис“ упита Тартарен кога је довело мало у забуну ово ћутање, ова хладноћа која је и на њега. прелазила.

„Борис 7 Она, узлркта: ЈАХ! да, ви не знате. Ходите, ходите. 5.“

Ишли су једним пољским путем, дуж кога су се спуштали виногради до самога језера, ређале виле, дивне баште посуте песком, терасе обрасле дивљом лозом, украшене расцветаним ружама, петунијама и миртама у сандучићима. С времена на време срели би какво страно лице, упалих образа, мутна погледа. које корача лагано и б60лешљиво, јелно од оних лица каква се виђају у Мантони у Монаку: само што тамо светлост све гута. привлачи, док се под овим облачиим пи ниским небом бол боље види, као што се цвеће чини свежије.

„Уђите...“ рече Соња отварајући гвоздена врата под јелним белим озпданим фронтоном. на коме је био руски натпне са златним словима.

Тартарен у први мах не разумеде где је. Једна баштица с уређеним стазама посутим песком, пуна ружа пузавица пзмеђу Зелених дрвета, велике ките жутих и белих ружа које овај мали простор испуњавају својим мирисом п својом бојом. Међу овим венцима, у овом мору од цвећа, неколико усправљених или положених плоча од камена, се датумима. с именима: на једној од њих врло скоро урезано:

„Борис Васиљев, 22 године.“

Ту је лежао од пре неколико дана. јер је умро готово одмах по доласку њиховом у Монтре; и у овом страначком гробљу нашао је у пеколико своју отаџбину међу Русима, Пољацима, Шведима, сахрањеним под цве-