Srpski književni glasnik

РЕ СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

закона не може ни додати ни одузети ништа, п она ће тако остати докле год буде било лингвистике као науке : гласовни закони не знају за изузетке. Исти гласови у пето време под једнаким погодбама једнако се мењају. То je безизузетачност – гласовних закона. Оно што се обично назива изузетком, у ствари није одетупање од гласовнога закона, већ само производ другог гласовног закона. који се коси, укршта се првим. Лескин је ово изнео у уводу својој Деклинацији германских, балтијских по словенских језика. MH примери из ових. по постању њихову, новијих индоевропских језика служе као доказ његовој теорији. На први поглед изгледа да се дефиниција. Лескинова. гласовних закона не разликује многим од. погледа лингвиста прве епохе, али то је само нривилно. Његова Je дефиниција одбацивали у етвари све што je пропзвољно, упућивала је на тачније и дубље пепитивање свега онога што нарушава строгу спстему гласовних појава, пи, што је тако псто важно, јасно. „очигледно“ је показивала, да основне језичке особина треба на првом месту тражити у новим, живим језицима, где се оне могу. посматрати у развитку своме, где су још јасне све погодбе под којим се оне налазе. Ове пдеје прихватили су ученици п другови његови, проширили их, ни пренели са гласова п на друге делове човечијег говора. Ово вреди особито за Брумана који је У својим духовитим расправама особито истицао значај нових језика, и с правом тражио да се закључци, добивени на основу њих, морају пројектовати на мртве језике, јер се само тако могу у њима оделити утицаји многих векова. Овакав се рад одликује од рада лингвиста прве епохе: метод је сасвим друкчији као што су и резултати : од онога што је познато, или што бар може бити познато, иде се непознатоме. Чим се проучавање језика свело на појаве данашњих живих дијалеката, морало се одмах прећи на проучавање његово у поједиHama. Jep језик не представља апстрактан појам, већ инцивидуалне особине. човекове, ма да се уопште не може