Srpski književni glasnik
1206 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК..
себе, као да тражи нешто. Затим гледаше час у једнога. час у другога, час у трећега јарана.
— Велите ли, браћо, сви, да је паметно да се ја женим7 — запита и опет се укочи, као да се слика.
— Белимо-о ! :
Он узе чашу и наточи је.
-— Онда... онда... — поче оним вишим гласом, које ви мени тако лијепо кажете п које ја мислим, да је пријатељски... онда... ја велим: нека буде тако!.. Мени. и треба жена и не треба ми жена. Ама кал ви велите: да треба, онда ће безбели требат'.. И које сам ја паметан чојек и нећу пуно говорит', кажем вам: од сјутра. тражим жену !...
— ЖШиви-о!..,
Сви устадоше иза стола. Загрлише се п почеше: љубити. Мирбоже се, као на Божић. А свакоме се нешто растужило, свакоме омечало срце, ma ee расплакали. Плаче ПЏеро, плаче Јефтан, плачу п Обрен и Јово. Сви плачу!.. А Данило опет промолио главу кроз врага, па као да размишља: или би заплакао, или се заесмијао“..
— И одма сад да се жениш. Сад! — дрекну Јефтан,.
прибравши се мало. — Одма да тражиш ђевојку!
И зграби Перу за руку и повуче га вратима.
— Jok! Jok! — повика Обрен, умијешавши се међу њих. — Ми, други пријатељи тако не дамо!.. Ми хоћемо.
поштено!... Саставићемо опет сједницу, па да гласамо.. Перо зину. Отрже се од Јефтапа и обје руке сави око Обренова врата. Поче га стезати на преи и љубити. — Тако, брате, тако! — потврди. — Сједницу па. да гласамо!... Ако треба још кога да зовнемо, па нек је: више гласова.
— Не треба, — осијече Обрен, — Само ми!.. Ми смо, што се рекне, главни одбор и ми ћемо ријешшти... — И скупићемо се у прву неђељу! — додаде Јово.
— У неђељу! И опет се загрлише и почеше љубити. И Данило тек: сада се увјери, да ствар није жалосна и поче се смијати...