Srpski književni glasnik
1256 СРПСКИ Књижевни Гласник.
Кад спомену росу, сети се њене пријатне хладноће, како јој је пре чисто пекла табане. Седе па траву, па жустро смаче ципеле и чарапе. Беле јој се ноге и листовп дивно одбијаху од зелене траве.
Гомила. се примакла.
— Варошка, па боса! — чуђаше се свет.
— А зар нисам сељачко дете7 Мама'ми иде боса, тата бос, а ја да идем у свили и кадиви!
Ђипи са земље. Беле јој ноге изгледаху врло примамљиве испод кратке еукњице.
— Ала ми је лако, пријатно, идем као по ћилиму. А још кад би било музике, ала бих заиграла ситниш!...
Сељаци и сељанке у смех. На несрећу не беше ни једног момка. зид
Од цркве и школе пут је ишао преко једне узвишице. С десне стране рет кућа, се леве пукла зелена пољана. ца
Девојче се замисли, гледајући затворену цркву и школу. Успомене из детињства низаху. јој се у памети и срцу. Једне су одгониле друге, није имала времена ла их уредп у засебне слике.
Село скоро пусто, све живо на вашару.
— Како је жалосно! — шану мајци.
— Биће ту довече доста света; не бој се, имаћеш доста весеља.
Њихова. кућа беше мало у страни, на педесет-шесет корака од пута. У башти беше неколико шљива, једна јабучица, а на сред дворишта крушка, сва у бело, као девојка на венчању.
— Мајко Божја, како је овде лепо, како дивно! кличе девојче, измичући.
Допаде до штале, отвори врата и улете унутра.
— Маро! — викну уплашена мајка.
Али доцкан. Млада јуница стаде да скаче по дворишту као бесна; Мара за њом.
— Па шта еп учипила! Може се још разболети, па ето нам ћара.