Srpski književni glasnik

Il pro: E; R Е. 1255

у новој марами, и хвалила би мараму и ћерку, која ни у великој вароши није заборавила мајку и, ма да је постала варошанка, дошла је, и не туђи се од света и села.

Путем крај велике пиваре, а после стазама иђаху непрестано уз брдо. Из варошице долеташе жагор, налик на ројење пчела. Иза железничке станице пукла равница, испредвајана црним шумама. Пред њом велики простор непрегледан оку, над главом је цвркут шева, под ногама зелена трава, око ње лиснате брезе и врбе. на међама маторе крушке повиле се од цвета. а на небу жарко сунце...

— Хајде, хајде, Маро — наваљује мајка! — Да се науживам овога Божјега света — одго-

вара потресена.

У овом Кракову само куће, зидине, камење, блато... и неколико дрвета на шеталиштима.

— Пролеће је, дете моје, све се радује, итице, сваки створ, дрвеће и људи.

— И ја се радујем. Летела бих ни сама не знам кула, срце ми игра, љубила бих, грлила ма кога... све...

— Еј, ти распикућо!

— Цео свет.

Ево ме опет крај села, Ено већ наша кућица бела.

Ха, ха, ха!

Одјек јој одговара, кукавица кука, ласте јој лете над главом, топли јужни поветарац хлади јој зажарено лице... Јурну к мајци, ухвати је око паса и. подиже.

— Лудујеш, лудујеш, као наша јуница.

— А зар нисам јуница7 Она кад умакне из штале, а ја из оних проклетих зидина.

— Мируј ето људи! — узвикну мајка, осврнувши се.

-— Нека их. Бар ћу се е њима. играти, јурити, забављатп се. Играла бих по росној трави целу целцату ноћ.

38“