Srpski književni glasnik

DON СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

је необично дирљива прича о кози Г. Сегена -— јелан мали интермецо у комаду -— прошла неопажена, тако је

целокупни поетични, страени дах, који је на крају изражену доста баналном наравоучењу да се од љубави може и умрети, одлетео као сваки дах, а ми, публика, нисмо осетили онај мирис провансалеких ноћи, кад попци цврче по долинама у покошеном сену, кад звезде трепере, и млади чобанин на планини међу толиким звездама тражи своју, а стари се сећа оне што. је некад сишла с неба и уз њега села; кад све умукне и утрне и нестане оног тајанственог шушња. ноћних утвари пред првим арацима. сунца, кад се угасе успомене у старом срцу а разбукте у младом, које као омађијано лудо куца и не слуша никакве разлоге, у том југу где се људима све чини могуће и где је све претерано. Тај југ Доде воли, као што знате и из љубави му се мало подемева (чувени његов роман који сад излази у овом листу), а у „Арлезијанци“ га је гледао са страсне и суморне стране.

Да овај утисак ојача, Карвало, тадашњи дпректој) Водвиља, позвао је Бизе-а да напише музику за комад. п тако, поред оног што имају глумци учинити, музика прима на себе готово главни део. Из те смесе испало је да се мало не зна шта је у ствари. Бизе је напиеао (а после још додао) више музике за „Арлезијанку“ него Бетовен за „Егмонта“ (узимам овај пример, јер нам је познат), а мање него Гуно за Мистралову „Миреју“ (та се опера дешава у истом крају). Код нас је ова забуна била. још јача, и чак кружило је извесно латентно подоарење да се пореметио ред између оног што се свира. у орсестру п оног што се збива на позорници. Ја наравно ово само наводим као карактеристичан знак.

Наши глумци играли су, чзгледа ми, се више воље, али с обичном вештином и уз то, добро неупућени, одвели су ствар другим путем, тј. водили су је оним старим давно угаженим. Павешћу два три примера од многих. Стари чобанин, равноправни члан у кући чије етадо чува, волео се некад са газдином женом, али је заклонио