Srpski književni glasnik

Позоришни. ПРЕГЛЕД. 699 на дно својих преију ту љубав, као п опа, кад је видео на шта ће изићи. Еле Доде удеси, и то је један од врло поетичних тренутака у „Арлезијанци“, која их је у у осталом пуна — да се то двоје опет виде, обоје стари п оронули. Сад више не крију; њихов загрљај под седим власима. није више прељуба, оно што некад нису хтели учинити ни на само, сад чине пред целим светом. Осећај је веома нежан, танан као паучина. Код нас је испао пре незграпан: чобанин баци батину п залети се раширених руку. а бака с једним вриском појури к њему као давно растављени муж и жена, па се на једанпут од некуд обрели заједно, скинули маске и познали се. Добили смо, дакле, могло би се рећи, слику са дречећим црвенилом Ha које би бик натрчао, место благе ниансе пријатне за око.

Затим блесасти дечко који се на нашој лпети мало незгодно зове Безазлени. За његову појаву у комаду Доде је везао народно веровање да кући којој припада доноси срећу, а ако му доцније придође нешто свести, срећа. је напушта и несрећа сналази. При евршетку комада дечко се буди и старији му брат одиста гине, што не може да узме ону коју воли. Улога није лака, кад се замисли овако као у каквој бајци, и ја држим да је и 'ама наша глумица морала осетити, као ми сви, како није у тону у првим чиновима, док се не пробуди. Њено иначе сваке хвале достојна трезвеност скинула је са те улоге чар, као кад се са тек узбране шљиве обрише она лака маглица кроз коју се плави.

Ради колорита, а нешто му је требало, Доде је извео у комаду једну минпатуру свог омиљеног типа 'Тартарена. капетана Марка који, разуме се, није никакав капетан, а још мање велики ловац као што се прави. Према овом већ видите са. које се стране (а са тих је једино и замишљен) имају акцентовати. У нас је то пропуштено, ма да је ту улогу играо Г. И. Станојевић од кога ми не бисмо имали другог за Тартарена. Штета, иначе. је публика могла дуго задржати у сећању овог „капетана“, а