Srpski književni glasnik

< “tt

НиколаАЋ- МАЛЕБАШИЈА.

па гу поараше и измећара му утепаше. А ја сам сп на овуј May малебашија, и неје моје еалте да збирам вергију и ла дизам ргати на работу, но пи да знајем што се јоште у малу напраји.. Други работише што работише, а данаске дојде ред да сп то некочи и пред пашу. Бикаше ме и како мале-башију и како ша пита (сведока). Тој сп је арно. Ама заш не оставише за јутре да ме викају, кад сам јутроске поздравија по заптију меџлис — што ми је данаске Свети!...

Поседаше опет око совре: али Динка, Кевче п Сотираћ не метнуше ништа у уста. Николаћ једе. погледа их, и најпосле зачуђено рече:

— За кога сте овол' ки красан ручак справиле7 Заш' не ручате7 Заш ве стра, две ви очи! Зар ме неће сачува од лошотију онај кому данас службу служим Ту погледа у дрвену и почадилу икону Светог Ђорђа. пред којом светлуца кандило, и прекрети се.

П Динка и Кевче прекретише се, џа и Сотираћ.

Ношто ручаше п Кевче дпже совру, почисти и отвори врата да изађе прашина, окади тамјаном, чу се зврка пајтона п топот коња...

Кад погледаше Николаћ и Динка кроз парчад стакла на прозору, обезнанише се. Паша, његов муавин, владинка, чорбаџије, бегови — цео меџлис сплази с кола п коња и улази у авлију сиромаха Николаћа дућмеџије и малебашије!...

Динка и Кевче нодбраше децу и излетеше из одаје, гурнуше се у једну мрачну сарачану. Деца, она најмања, узеше илакати, а Сотпраћ пх умирује. Динка и Кевче метанишу пи моле се Светом Ђорђу да их спасе од беде...

А Николаћ, овамо у одаји, слоболи се; али сав дрхће, ноге му се пресекле, колена клецају, хоће да падне... Али му се чини да му ово овако није од страха, пошто се он данас само Бога боји, а верује да ће га од људи

заштитити онај кому елужбу служи. Њему је овако, чини

му се, од стида, од чуда: оволикп свет п овакви људи