Srpski književni glasnik

94 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

Ја ћу те вржем.

— E врзанога, аго, ћеш ме носи у сарај; овако јок.

— Николаћ бре! Не прави инат сасе вилајет-башију, јербо не ли сам рече дек имаш у кућу млозину 7 Не ли ге викали собајле“ поче онај други заптија полако и благо.

Викаше ме, аго, пстина. кад се врћа из цркву; ама ја ги каза, ја ги моли да кажу на меџлис куд данас не могу у сарај — Свети ми је. Ја сп не могу да погазим татков ми аманет. Јок. Без голему нужду нећу (а погазим ниједан татков ми аманет. Покојни ми татко, бог да га прости, овакв аманет остави: Почем режем колач и врнем се, више да не пекочим из кућу, да не оста'гљам Свети без домаћина, говори Николаћ, погледа(ајући час у једног заптију, час у другог.

Али ce први заптија још више наљути, и пође

w Пиколађу се једним парчетом конодца, ла му веже руке.

Деца писнуше, а жене узеше запомагати. Онај други аптија. Николаћеве укућане слободи, својега друга стишава, задржава, вуче, и, најпосле, с грдном муком, извуче га из куће Николаћа лућмеџије п малебашије.

Il.

— Туго, Николаћ, што не отиде! Сарај је, неје маскара! узвикну Динка, кад изиђоше заптије, лупнувши се у груди, и дрићући од страха као прут.

Леле, бато, што уработи! промуца Кевче, ma заплака.

- A Ope, татко, заш не остави мене на твоје место ла чувам Свети, а ти да идеш“ рече Сотираћ, па бризну у илач,

Jam сте шашави, две ви очи Заш“ ми илачете по кућу д наске “7 И какав је тај крисјанин и тај човек кој не чува и почитује татков му аманет7 А7 Ела кажите ми!...

А зат. те викаше, бато, не каза“

– Заџш 7 Знајете дек разбише кућу Наступирепову,