Srpski književni glasnik
НиколаЋе МАЛЕБАШИЈА, 99 — „la кажем. Да сам викаја. честити пашо, никога на ручак п на вечеру. друсто је. што викају људи. Сасе друсто сп, што викаше татко ми, Бог да га прости, човек пије, па. да прошћаваш честити пашо. по опије се, те свашто и збори и поје. Свети је Свети: греота је да човек ништо бесрамно и помцели, а некмолп збори и поје. Ја сам си, честити пашо, спрома човек, ама. што викају људи, па несам толико. ПИ у мене је младос' и здравје, сполај на Господа! (Ту се прекрети.) Куде је пак и спротиња и старос п болес', елп ти спротиња болес“ пи дечица.. Чуваја Бог! (И опет се прекрети.) Мрвка ништо раздадо по спротињку, колко је дао Бог, за севапц... Николаћ ућута; а паша, до дна душе дирнут, прелете сузним оком Николаћеву спротињу, прозбори турски једном старом бегу до себе:
— С молитвом се до раја долази: се доброчинством у рај улази. Овакав човек није за махале-башију, но... И не довршив реченицу, устаде. приђе Николаћу, попљеска га по рамену п рече:
— Од ланае, кузум Николаћ, ти ћеш еп седиш у меџлис при чорбаџије.
— Аман, честити нашо!
— Што сам рекао, биће! изусти паша и дале знак меџлису да пође.
Кал се већ зврка пајтона п топот коња изгуби у даљину, Николаћ се тек тад узе вајкати што „пошашаве“, те се не сетп да послужи своје госте бар цигаром духана, ако не леблебијом и 'кавом. — — — — — — —
— Аман! узвикну Динка Николаћевица, грухнувши се у груди. кроз плач, улазећи у одају са заовом и децом. Што би, туго Николаћ 2
— Сполај на Господа!
— Да нећеш у апсу, благи бато
— Чуваја Бог!
-— Да ти не туру-пранге на ноге, леле татко“7