Srpski književni glasnik

Дан болестан, мутан, небо непрозирно, Над безбојном водом мир вечерњи беше. Часовник невидљив негде изби мирно: Тад потоње руже нечујно помреше.

И кад опет опет изби: с топола се расу Задње мртво лишће... Мир је на све стране. Алп опет куцну: тихо у том часу

Једно гнездо паде високо са гране...

Ал скривено звоно кад под сводом ледним И опет се зачу из топола стари,

Сва долина страхом испуни се једним,

И ужасном стрепњом, и паником ствари.

Ј. ДУЧИЋ.