Srpski književni glasnik

ОКО СА УМЕТНИЧКОГ ГЛЕДИШТА.

Од вајкада се сматрало, па се п данас сматра. око као најинтересантнији орган на човечјем лицу, а међу свима чулима, као најдрагоценији дар што нам га даде природа. Ово не треба ништа да нас изненађује, када само помислимо какова је функција и вредност очију п колико нам уживања дају очи. Очима не само да гледамо предмете, којп су око нас у лепој природи, већ помоћу очију и уживамо у њиховој многострукој разноликости облика и боја. На сваки начин да ово уживање у лепоме, које нам очи дају посматрајући природу, није у свију људи једнако развијено. Оно зависи најпре од тога, да ли су очи развијене како ваља или не, а затим од нашег естетичног образовања, т.ј. ла ли умемо да нађемо и обратимо пажњу на оно што је лепо. Отуда лолази, да кратковиди људи не уживају у предметима који су у даљини, а даљновпди опет не обраћају довољно пажње на спћушне ствари што су око њих, па макар како лене биле. Напротив, уметнички образован. човек налазиће вазда у својој околини предмета који ће га својом лепотом запнтересовати, док какав расејанко или човек који се није вежбао у тражењу лепога, може имати најбољи вид, бити веома интелигентан и проћи цео свет, и опет не наћи ничега лепог у њему. Није довољно, дакле, само имати очњи вид (њега и деца имају и опет не знају шта је лено) и гледати ствари што су око нас, већ и умети видети и посматрати (аналисати) ствари што су пред нама. Ово се пак може добити једино образовањем — естетичким образовањем и вежбањем у тражењу савршеног, потпуног — лепог. Отуд и долази да обичан човек пролази поред најлепших природних појава илп

! ПИредавање држано у Сликарекој Школи г. Р. Ђукановића.

5