Srpski književni glasnik

150 CĆpPHcku Књижевни ГлАСНИК. је Мисе, Ги qe Мопасан, Едмар По, Вук Караџић, Кнез Милош, Омај-Јова, Ђура. Јакшић, ит. Ад.“

А мали су растом: Викториец Сарду (1.654), Нелеон, Беговен (1.653), Балзак (1.63). Тјер (1.60), Кант (1.53), Фридрих ПБелики (1.57), Наполеон (1.547), Месоније (1.53). Y мале људе: убројавају се jom: Моцарт, Батер, А. Менцел, Хогарг,. Хорације, Иеланатон, Иенделеон, Монтењ, Монтсскије, Кал виц, Кеплер, Дрек, Таљеран, Луј Блан п т. д. За Алберта Мазнуса причају да је био тако мали да му је папа кад. је дошао да му пољуби папучу — мислећи да овај клечи. — казао: „Устани, сине мој.“

Велики by, HM политика. — Није на одмет да речемо коју о односу великих људи епрам политике, Изгледа, а тако обично проповедају људи конзервативна правца, да се научари не баве политиком, и да политика није за људе који се баве књигом, али то не стоји. Има случајева да се понекад, у извесним пенормалним приликама, одстрањују, па чак и законима спречавају љули од знања. и науке да учествују у политичким догађајима своје земље; но такве нередовне прилике врло су ретке, јер у: таквим земљама. обично је тала нередовно стање, а што. је најглавније, у таквим приликама -— кад се интелигенција одетрањује од учешћа у државним пословима нису никад на управи земаљској људи бесирекорна карактера. Научари су махом људи карактерни, — на изузетке не мислимо, — и онда. је логично да карактерни људи морају волити рачуна о својој земљи и народу, они не могу олобравати оно што је за куђење, нити опет кулити оно што је добро. Пордау умесно вели: „нарочито. се треба чувати оног погрешног мишљења да ђоја „по литика. квари карактер“, — не квари политика карактере. „O рђави карактери кваре политику,“

зелики људи у опште. морају бити карактерни, и према томе не могу бити подлаци, улизице и неваљалци,. морају се интересовати свим оним што земљу може уна-

прелити, они се дакле морају бавити политиком, Јер у

= 0

|