Srpski književni glasnik

13 ИЛШЕ ОТАРЕ КЉЂИЖЕВНОСТИ.

(Под овим називом доносићемо oj сад пробранесписе из наше старе књижевности, или у целини или у одломцима. Како је та књижевност писана. час језиком ерпско-еловенским час старим српским, то ћемо је понегде, јасноће ради, дотеривати на данашњи језик, пазећи при том да се, што је више могуће, очува ' оригинални изглед.

Ову рубрику заводимо се тога што споменике наше старе књижевности чита само мали број испитивача ерпеке историје, језика и књижевности, а у њој има толико. лепих ствари које се и данас могу са задовољетвом читати, колико као лепи литерарни производи, толико и као слике нашега живота у прошлости, који велика већина нашег образованог друштва тако мало познаје.

Данас доносимо „Налгробну peu Деспоту Ђурђу Бранковићу.“ Текст ове надгробне речи није сачуван у оригиналу, већ у препису у рукопису ХУТГ века, који је у универептетској библиотеци у Одеси. (под. бр. 104), и издан је у, Споменику Срип. Краљ. Акад. (Ш У). Писац је непознат; али се по свему види да је био неко од прилворних духовних лица деспотових. Силним изразима и лепим стилом описана. је неизмерна жалост која је заџесила сву Србију смрћу Ђурђевом, који је излахнуо: уочи Божића 1456 године у деведесетој својој години, Занимљиво је што се из ове речи види да су појаве репатих звезла и код нас у то доба тумачили као несрећу великим рулма. А најважније је што лознајемо да су се после пала Цариграда 29 маја 1455 године многи знатни људи склонили у Србију, и код Ђурђа нашли топлог пријема, помоћи и утехе у несрећи за изгубљеном домовином.

могу само одде где им слобода утире пут жинота, где се савлађује мраоет противу новине, која мрзост увек тежи да их угуши у почетку разнитка, Стога су у Сен, Америци Хент.ман, „Лонгфело, Едисон свуда тављени, ду Русији „Тостојевеки и Чернишевоки проведоше половину појега neka у тамници, У Норпешкој Нанзен, Андре, и Ибзен, дикљ

и слапа своје отљубине („Дело,“ Април 1809 г. стр. 106—1: 2).