Srpski književni glasnik

Из НАШЕ СтаАРЕ Књижевности. 157

1. НАДГРОБНА РЕЧ ДЕСПОТУ ЂУРЂУ БРАНКОВИЋУ bi aero 6960 (1400) месеца децембра 24. дан престави се

господин. десиот Ђурађ у раду Следереву.

О чуда страшнога! о још чуднијег гласа! Најтиши и превисоки и у свему најблагоноучнији господару мој свети и саборнејши ј|најјачи| лаве, мучи тако, п не дајеш ми медоточни гласе — [ни] твојој супрузи, а нашој светејшој госпођи и царици, ни многожељеним п сладчајшим твојим чедима свима! Како ово сатворио јеси, реци ми, о божаственејша и свештенејша главог

„Да, рече, мучим пи не говорим зато што је праведни судија и Бог мој ово заповедио, јер земаљским и кварним обложен јесам телом: но не мучим мислено сада. но се додирујем Господа Бога мојега по могућности, H O својих ми и љубазних мојих непрестано молим се, да HM победу на свакојаке враге п |на] напасти у садашња лета дарује.“

А нас, својих, како оставио јеси“ Како ћемо горко и тужно осиреније |осироћење] претрпети7 Како ћемо претпети мрачну ноћ2 Ко ће нас заштитити, рану тешку, рали твојега одласка Како ћемо крепку зиму, и бурно: духање, и такове вале прећи, многоцењеног пристаништа п бисера лишивши сег Којима ћемо чистима очима сунце угледати, кад је слатчајше наше ј|сунце] наједанпут од сред нас угасло жалосно, и жалосно покривено “7

Како ћемо погледатп на небо, које горко и тешко бреме пређе времена показа нам у димљивим звездама О звездо горка, што нам ово објави Којп си мач јавила што жање наш живот; коју нам тужну објаву, непознату нам, објави — Да смо знали да горко ово знаменије тадашњег времена нас јадних ради би, твога творца п нашег саздатеља господа Бога могли бисмо умолпти о непретрпљивом злу, од кога пострадасмо.

·Којим ногама недрхтавим земљу газимо 7 Која туга

Г Године 1455 јавила се велика репата звезда.