Srpski književni glasnik

Олдломци из СтРАНЕ Књижевности. 149

њих извртањем правде чиме су упропашћавали невине, ја се надам да ће ми се опростити што сам услед тих сазнања. попустио у оном дубоком поштовању које, по природној склоности, одајем особама високог положаја, којима ми, њихови нижи, треба да се дудоко клањамо због њиховог узвишеног достојанства.

Често сам читао о великим услугама учињеним владаоцима и државама, па зажелех да видим која су лица те услуге учинила. На моје питање рекоше ми да њихова имена нису нигде забележена, сем њих неколицине које историја представља као најгоре лупеже п издајице. Што се тиче других никад нисам ни чуо за њих. Они ми ми се појавише сви утучена изгледа и најбедније одевени, већина од њих казујући ми да су умрли у сиротињи и немилости, а остали на губилишту или на вешалима.

Међу осталима беше и један човек чији ми се случај учини мало чудноват. Он имађаше крај себе једног дечка од јелно осамнаест година. Он ми рече да је више година био поморски капетан, п да је у морској битци код Акцпума био добре среће да пробије први ред непријатељских галија, потопи три од њихових најбољих бродова, а четврти зареби; да је то био једини узрок Антонијевог бегетва, и победе која се усдед тога до„била, п да је дечко крај њега, његов једини син, по·гинуо у тој битци. Рече мн још ла је, верујући у евоје заслуге, по свршетку рата отишао у Рим, и молио на Августову двору да га поставе на један већи брод, чији је командант био погинуо; али, п не овсврћући се на његове захтеве, тај брод дадоше једном дечку који не беше ни видео мора, сину Либертине, која је служила код једне од Императорових милосница. Вратив се на свој стари брод, би отпуштен за немарност у служби, и брод би лан најдражем пажу Публиколе, под-адмирала; после чега се он повуче на једно мало имање, веома удаљено од Рима, и ту доврши свој живот. Толико ме је занимало колико је ова прича истинита, да запсках да