Srpski književni glasnik

ЈуРЕ ПилигрРАП. 421

— Скини капу! —- виче полако Јуре и пријеча очима на Тешицу.

— Није ми је ни ћаћа скидо! — одговори мирно Тешица.

—- Славни сут — настави жандар — поставља са

кнеза села К. (Јуре задрхта) Иву Шику.

Јуре преблиједи. Мале пиргасте очи заводнише, а чело му се набра. Шубара му испаде из руку. Није се он, томе надао. Држао је као Боже помози, да ће њега суд поставити за кнеза.

Међу људима се осјети неки немир, који нријеђе у тихи и једва чујни шапат, док се већ и гласови не чуше.

—- Зар баш тако — чу се из гомиле дубок глас, пун туге п оштрог пријекора.

— Ево, људи, повр' свега другог, да и то доживимо... да нам се кнез намеће!

— А-а! То не мере бити! — виче један и млата рукама.

— Вала, господине, молимо те, ко што се старији моли, дај ти тамо прикажи суду, нек нам не ружи села. Зар да нам, што 'но онај не'кав говорпо, јучерашњи најменик буде кнез!

— Зар да нам јучерашње вузле заповиједа“! — n3дера се један. — Ја знам кад му је мати цуром била! — до-

даде други.

— Мани се, чоче! Ја знам кад га Бог није ни мислио створити! — претјера тешица Чепркало. Збогом људи! Ја одо'... Боже, да неком издобри!

Намргођени и огорчени, почеше се људи један за другим осипати.

— И ја се заваљујем на царској служби — вели Јуре и глас му дрхти — и молим царске оружнике, да тамо прикажу славном суду, нек ми 'нако по закону и царском пилиграпу одреди пензију.

ПетАР Кочић.