Srpski književni glasnik

УЧИ а a

... ~...

420) СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

звије: кроз ногавице од чакшира пропала кољена, а кроз стајаће опанке каишлије вире голи, рањави прети.

– Добар дан, царски оружници! -— назва Ђога жанзарима, па се као званично рукова с њима. Ваљен. Исус, Иво! окрену се тежацима и назва им Bora, упита се само за здравље с кнезом, па онда сједе покрај жандара, а дреновац прислони уз плот.

Ти, Јуре, снала сакон... сакаснила! — издера се на њ службено жандар, што се мало прије шалио е Гојком и врло се озбиљно разговарао с 'Гешицом Чепркалом.

— Буде знала закон и... — уплете се Иво Жига, који је наприје дошао и непрестано са жандарима. сједио. („Лако му је“, веле тежаци, „царске је вјере, а 'вамо јопе“ зна ред и команду! А мало, веле, наноси и на њи'ов језик“.)

Оно јест, господине! У једну, драгости моја, руку имаш пи ти право. Да речеш, да не знам закон и пилиграпе — знам брате богме! Не треба гришити душе! Што јесјес! Ама се не мере на сто страна!.. Позиво сам онај лоли нарол са евог краја. (Наша вира! — шапну Јуре жандару, па настави гласније.) Дилио сам и нек'ве позовке што су овог уреда дошле од славног суда... Вели кнез: „Узми, Јуре, вире, ти, ове позовке, па и' подили. То ти, вели, боље знаш нег' ико други у нашем селу.“ Ено жива кнеза, нек ми не да лагати! — вели Јуре и показа руком на кнеза.

— Тако је, потврди кнез, па се осмјехну.

— Сви тошла7 — пита жандар.

— Сви су дошли осим Чочорике и Злорека — јавља Јуре. Њи“ два не признају ни закона, ни пилиграпа, ни овог суда! Ништа не признају! За 'во девет година нису ми ни једног зрица у име пољарине дали... Веле: „Ти, брате Јуре, кажеш да цара служиш, па нек ти цар и плати!“

Славни сут устаде жандар (устаде и онај други), секиде капу, па поче читати,

П сељаци сви поскакаше и скидоше капе осим Тешице. Чепркала.