Srpski književni glasnik

ГАСТОН ПАРИС.

(1539––1905)

Научници би се се правом могли потужити на своју судбину. Они пео свој век посвећују питањима која по правилу интересују само врло узан круг стручњака, те су обично далеко од популарности и славе; од својих ралова имају мале или никакве материјалне користи; а како стављају истину изнад свега — реч је о правим

научницима — они су изложени свима непријатностима.

које за собом повлачи отворено казана истина. И то jom није све. С тога што се труде да у својим ратовима. угуше своју индивидуалност, да се не удаљарају од факата. п још више с тога што изгледа да је научник сваки којп се бави науком, научници се често сматрају као умни ралниши нижега. реда. По ехватању околног света, научник је обично човек без талента, обичне памети и ситна духа; одликује се једино марљивошћу: он није способан за пшре концепције и финија осећања, и интересује се само за ситнице пи беспослице; њему споредне ствари сметају да види оно што је главно, а од силних појединости не види целину. Накратко, научник је, по речима. Леметровим,. „јелно страшно, бедно и излишно створење.“ То je, ето, научницима сва награла за њихов узвишени принцип: истина ради истине!

П ако се не може спорити да горње мишљење заслужују многи који се баве науком, ипак се научницима чини највећа неправда кад се оно генералише; јер као што песник није еваки онај који пише стихове, и као што нису уметници сви који се баве еликаретвом или музиком, гако, очевидно, не мора ни сваки зналац бити научник.

Ако неко своје знање латинског језика не уме да упо-

греби паметније но na броји партитивне генитаве или апсолутне аблативе код Виргилија, онда он, допуштамо,