Srpski književni glasnik

је

ЗОНА ДАМФИРОВА. 489

меко MH дубоко погледа својим великим MH као јунска поноћ црним и топлим очима...

П другу игру, опет „Јелку Тамничарку“, играли су једно до друго Калина и Мана.

И Зони дође нешто тешко. Наслонила се на Гену

другарицу своју па се изгубила. Гледа бесвесно по оном

шпаренилу које промиче испред ње, слуша евирку, трупкање кондурица по калдрми и слуша песму, чује сребрни девојачки глас Калинин где пева: „Да ме младу дава За наше комшијче!“ А. Мана и Калина су комшије!.. то јој паде на памет, и она погледа Калину како је сретна п блажена. И Зони постаде нешто и тешко и досадно. Све јој беше

досално а најдосалнији јој се учини баш онај Манулаћ — кога је мало пре онолико гледала — кад јој приђе и

понуди је шаком кокица!.. Није зпала ко јој је у тај пар црњи — Манулаћ, или она фукара Калина!.. Силно угризе

доњу усну, и још силније стезаше за руку Гену друга-

рицу своју на коју се од силна дерта п кара-севдаха наслонила....

Свршила се и ова игра. Одмарају се п играчи, неки иду „нишаљци“ да се љуљају. Разлеже се песма са нишаљке, разговор на све стране, само се другарице ућутале.

— Васке, море! Зовну Зона измећарку своју, а ноздрве јој се силно шире на напрћеном носићу њеном.

— Чујем, Зоне, одазва се и притрча јој Васка.

— Отиди си до онуја... де... како се вика... до онуја, "ете, Калину, пи рекни гу: Вика те Зоне!..

— Туј сам! Што тип требам7 Запита је Калина

кал дође.

— Вика! те... ете... поче Зона, а сва бледа, сувих усана, а истурила изазпвачки десну ногу... Ти си сиротиња... Кад ручаш ти не вечераш... Та, викам... ако искаш — и ту подиже Зона глас и настави јачим гласом да би и Мана чуо — викам.. да лођеш, ете, да се цениш у