Srpski književni glasnik

Синови. 491 ћу си идем!.. Врни се! Жива ти ја! Ће ме види бата! Срамота оди човеци! ...Врнп се, Мане, две ти. очи!..

Гледала их Зона али за мало; заклонише их и захватише међу се гомиле веселе омладине... Похватале се у дуг ред девојке испод руке, а иза њих други ред загрљене момчадије п идући тако кућама својим певају оба реда...

Дан на умору, издахнуо већ; звезде трепере с неба, тихо вече се спушта на земљу, а из грла срећна и весела млада света разлеже се кроз тихо вече сетна песма у којој се исказује бескрајна туга, стара туга, вечна као и човечанство:

„Да знајеш, моме мори, да знајеш, Каква је, туго мори, жалба за младое'...“ (Наставиће се.) СТЕВАН СРЕМАЦ..

C:MH-~H: O:B:H.

Све је већ било спремно, — раке ископане, свијет искупљен, војници на окупу, осуђеници прилешћени, све, све је било преправно, само се још чекало да откуцадесети час јутра па да несретницима буде пошљелни.

" Оба Црногорца осуђеника сјеђаху на тријему једне двобојне кућице, на средини једине улице, која иде упоредо са ријеком, што се све скупа, п вода и варошица, зове: Црнојевића Ријека. Осуђеници бјеху везани конопцем за мишице, али овлаш, те су могли рукама радити што су хтјели. С њима сјеђаху на клупи четпри старија човјека, један брадат, и по томе, ни по чему другом,. знало се да је поп. Два војника е пушкама стојаху на горњем пошљедњем степенику камених степеница, штоизводе на тјескобни тријем. Сви су пушили IH разговаралп се п наздрављали, обређујући се ракијом, коју је: служила нека баба. Она је улазила и излазила кроз вра--