Srpski književni glasnik

192 СРПСКИ Књижевни Гласник. ташца у дну тријема. Старији осуђеник, крупан човјек 14, од четрдесет година, бјеше највеселији, најразговорнији ке у томе друштву, — разуме се показивао се такав. # Даље на средини улице, збила се густа гомила сви- а јета. Мушки излазећи из чамаца, женске, пошто на обали иу распрте тешка бремена с леђа, придолазе, распитују и : лознају истину, — ево шта. Два Залажанина, ујак и не- +

ћак заклали су у которском приморју неку бабу и неку елушкињу. пи похарали кућу. Докази бјеху несумљиви, а i на пошљетку и сами признадоше своје лјело, те су осу- а ђени на смрт. 7:

Горе, на уласку варошице, на ивици обале, навр- шина, стало се дванаест војника. Обала је изидана и на томе i мјесту висока за човјека, а како вода бјеше одсегла, и остаде пјешчана пољаница, тога јутра одређена за губилиште. Официр упућиваше и вјежбаше војнике, најприје им препоручи, да гађају у груди, тачно и сложно,

шесторица једнога, а толико их другога; за тим, два три пута командова им: „ни-шан!“ и „или“, што, разумије се, би извршено празним острагушама, и што је, уз остало, показивало колико тамошњи свијет воли театралност.

Варошки капетан бјеше у својој канцеларији, малој, 'приземној сухоти, ка другоме крају вароши. Он, очевидно већ сустао и узрујан, устајао је, ходао, поново сједао, свакога. тренутка валио свој часовник, једнако пушећи и упрелајући бркове. Његов писар сјеђаште за другим столом и читаше у себи пресуду, читаше је, ваљда, по четврти пут, вјежбаше се како ће је пред народом моћи поуздано и разговијетно изговорити.

Тијех тренутака, кад се толики људи спремаху, једни ла униште два љулска живота, други да посматрају тај призор, кал се један од она два неерећника смијаше и сипаше којекакве лосјетке, а у себи дрхташе од „страшне. уре“, жарко јунско сунце обасјаваше еве то! А чулан бјеше и оквир тога метежа. Замислите узану долапу, „из које се никада не види више од тридесет и шест звијезла“, посрел које тече, споро, плитка pujeka;