Srpski književni glasnik

Синови. 495

Кад се гомила раздвоји, да начини пролаз капетану и писару, очајник стаде викати на предушак!

— Капетане,.... молим,.... преклињем те,.... не дај,... не пусти!..

— Шта тип је, дијете запита га главар, а он, олијед као смрт, поврну:

— Мајка!.. Хоће мајка да ми дође! Дошла је, каже стрика Марко! Хоће са сином да разговара! Нећу! не могу! Нећу нипошто! Ако је само видим, лоднијећу се ка женетина, умријећу срамотно! Преклињем те Богом и светим Петром, не дај да дође!..

Капетан нареди пандурима, да спријече жени долазак.

Тада стрико Марко рече:

— Ево шта је шћела! Шћела је да у пошљедњем часу обрадује ојађеног сина, да му каже, е“му се ноћас родио син!

— Син! викну осуђеник, гласом, који не показиваше да се обрадовао.

— Е, нећаче! викну му ујак. Нека ти је сретан ђетић! Помишли, ђетић првјенац! Валај, то је срећа и радост, па ма п у овој урп! Дај, баба, то јелну чашу!

— Каква зла срећа и зла радост, крвопијо! дрекну на њ нећак. Шта ће мп син!2 Зар да ме помиње по нашем јунаштву, моме п твоме!

— Еј. бестијо! викну ујак... Јеси ли ти Црногорац, или сп лацманска пушка!7 Како се не би радовао синуг

Нећак срдитије поврну:

— Не ја, но му зло желим! — а тако добро му желим, да га намах нестане, да ме не помиње!..

Стражари их прекидоше:

— Хајдете! Сиплазите!

Свијет нагрну за њима. Старији се поче опет ачити, пјевати, довикивати, призивати спина, „пиле од сокола“; млађи врћаше гласом а говораше лагано, сјетно:

— Што ми Бог даде ови пошљедни, неслућени јад!... Хајдемо те, браћо, брже, брже, оштро, да се што приђе еврши !