Srpski književni glasnik

КАКО СЕ УМИигеЕ. 207

Наједанпут, у све мрачнијој ноћи, Шарло испрекидано шапуће:

— Мама... мама...

Мајка му прилази, п осећа само како му из уста врућ дах. Она не чује више ништа, једва и распознаје дете које лежи забачене главе, укочена врата. И виче, као луда, преклињући:

— Свећу! брзо свећу!.. Шарло, проговорц!

Али свеће нема. Она онда журно креше машине и ломи их међу претима. Затим својим дрхтавим рукама пипа лице детету.

— Господе Боже! умро је!.. Чујеш, Морисо, умро је!

Отац диже главу, не видећи ништа у помрчини.

— Шта ћемог умро је... И боље.

Чувши мајчино јецање, Госпођа Боне решила се да дође са лампом. И онда, док две жене опремљују Шарлоа, неко куца на врата: то доносе помоћ, десет динара и унутнице на хлеб п на месо. Морисо се смеје некако блесасто, примећујући како се они у лобротворном заводу -увек задоцњавају.

А како је јадан детињи лешић, мршав п лак као

перо! „la су положили на душек каквог врапца који се семрзнуо од хладноће ип кога су дигли са улице, ни он не би био мањи. "Госпођа Боне, која је опет постала врло услужна, објашњава родитељима да треба чиме да се заложе, да Шарло неће оживети од тога што они гладују. покрај њега. Она се сама нуди да отиде и купи хлеба и меса, и додаје да ће донети и свећу. Они јој остављају Ha вољу да ради шта хоће. Кад се вратила, поставља сто и износи још сасвим вруће кобасице. И Морисовљеви, изгладнели, једу прождрљиво покрај самога мртваца; у сенци њиховој види се његово мало бело лице. У фуруни пуцкара ватра, у соби је врло пријатно. Овда онда очи мајчине овлаже се. Крупне сузе стану да. јој канљу на хлеб. Како би Шарлоу било топло! како би и он радо јео кобасица!