Srpski književni glasnik

СДРВЕЋЕМ.

Црно и мокро стоји у парку дрвеће,

Не миче се пи ћути;

Не тиче га се оно сунце што се једва креће И у магли као колут жути,

Без страсти и плама,

Тромо гази сферним утринама.

Гледаш у капље: свака грана плаче, Стискаш руку око хладне коре; Приљубљујеш се уз мене јаче, И мисли ти горе. Пусти срце, нек' силно уздише; Али се не бој, — то дрво дише. М. Ћурчин.