Srpski književni glasnik

МОРСКА. ВРБА. |

Сама стоји врба над морем, на стени,

. Раеплела. је косу зелену и дугу: Наличи на нимфу коју су проклели Да постане дрво и да шуми тугу.

Слуша песму тора када јутро рули, Атонију воде у вечери неме; | Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри, таласи и време.

И ту шуми с њима, дајући, полако, Мору коју грану, ветру листак који: И, к'о срце, себе кидајући тако,

ЋЕ Снива о животу. — Сама врба стоји...

у Ј.