Srpski književni glasnik

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ. 531

— да поштујемо и да увек имамо на уму ла она баш сада прелази у ону апотеозу прошлости где је чува памћење у дивној светлости непролазнога, те да нам се, када ово једном, нарочито у тешким часовима, задигне завесу, појави као оно за чим смо силно чезнули.

6) Свако ограничење ствара срећу. Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим емо срећнији; што је све то шире и веће, тим више осећамо муке п страха. Јер с тим се умножавају и увећавају и бриге, жеље и страховања. Зато ни слепци нису тако несрећни као што нам а priori MOp4a изгледати: то доказује благи, готово весели мир у цртама њихова лица. На томе правилу почива у неколико п то што друга половина живота испада жалоснија него прва. Јер, у току живота, хоризонт наших циљева и односа постаје све шири. У детињству је ограничен на најуже односе; у младости допире већ знатно даље; у зрело доба обухвата цео тог нашега живота, па се често шири и на најудаљеније односе, на државе п народе; у старости обухвата потомке. — Напротив, свако, па и духовно, ограничење води нас срећи. Јер. што се мање узбуђује воља, тим је мање патње, а ми знамо да је патња позитивна, а срећа само негативна. Ограниченост делокруга одузима вољи спољашње узроке за узбуђење; а ограниченост духа, унутрашње. Само. ова последња има ту рђаву страну што повлачи за собом досалу. из које после поередним путем извиру небројене патње пошто се људи, само да би се ње ослободили, лаћају свега, т.ј. траже друштво, раскош, игру, пиће и т. ла еве то повлачи само штету, пропаст M Hecpehy. Difficilis т обо дише! А колико је за човечју срећу спољашња ограниченост, у колико“ се може постићи, корисна, чак нужна, може се видети из тога што једина врета пееништва која узима да слика срећне људе, идила, у главном пх. увек представља у веома скученом стању и

к Тежак је у докозици мир. Пр. 34%