Srpski književni glasnik

530 СРПСКИ Књижевни ГдАСНИК.

|

наступити. Али њих ће бити врло мало; јер ако су зла или просто могућна, или у сваком случају вероватна, или: чак и извесна, време њихова доласка сасвим“ је неизвеено. Ако се, сада, упустимо у једно од онога 'двога, онда немамо више ни један миран тренутак. Да, дакле, не биемо изгубили мир свога живота, услед извесних и неизвесних зала, морамо се навикнути да она прва сматрамо. као да неће доћи, а ова друга као да неће доћи тако скоро.

Што некога страх мање мучи, то га више узнемирују жеље, пожуде пи прохтеви, Толико омиљена Гетеова meca: ich ћађ теш“ Хасћ auf nichts gestellt, y crBapu значи да човек тек онда кад му се ни једној жељи не: да маха и кад је упућен на голу стварност, може да има оно душевно спокојетво које је основица човечје среће, јер је оно потребно да се може уживати у садашњости, те према томе и у целом животу. Баш ради тога циља и требали бисмо увек да имамо на уму да данашњи дан долази само једанпут и никад више. Али ми мислимо да ће сутра опет доћи: док је сутра други дан, који тако исто долази само једанпут. Ми, пак, заборављамо да је сваки дан саставни део живота и, према томе, онај део живота који се не да накнадити, и сматрамо га да се он у животу тако садржи као индивидуе у општем појму. Тако исто, ми бисмо садашњост, боље ценили и уживали кад бисмо се у добрим и здравим данима увек сећали. тога како нам у данима болести и жалости, сваки тренутак који смо провели без бола и муке изгледа бескрајно завидан, као неки изгубљен рај, као пријатељ чију вредност нисмо познавали. Али ми проживљујемо своје лепе лане а и не приметимо их: тек кад дођу рђави дани, ми зажелимо да се поврате они лепи. Хиљаду веселих, иријатних часова остављамо, са срдитим лицем, да поред нас прођу неуживани, а после, у време жалости, са узалудном чежњом за њима узлишемо. Уместо тога, требали бисмо сваку еношљиву, па и најобичнију садашњост, коју сала тако равнодушно пуштамо да поред наепрође и још је се нестрпљењем потискујемо и гурамо. напред,