Srpski književni glasnik

а НИЧЕ

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 5441.

веру, ја сам тумарао по башти... И тада ја наиђем на вас пол једним бокором мирта, крај једног мраморног басена... Један златан претенчић беше пао у воду... Ви сте нлакали... Ја уђем у басен. — Умало се не удавих; али ја дохватих претен и метнем вам на прст... Ви сте ме пољубили п изгледали сте срећни“... — „То беше једно плаво

дете. по имену Ђанело.. Ти сп Ђанело“.. прихватиће

Вана, и овај тешки тренутак прелази у идилу. Пут одвећ наиван, стар ако хоћете, алп у Метерлинку није без дражи.

Да тај сентиментални дпалог код Мона Ване буде при-

родан, писац није начинио своју јунакињу срећном ол првог тренутка. „Када ју је Гвидо узео, она је била сама, готово сирота. Жена која је сама и сирота, нарочито ако је лепа п не уме вешто да се претвара пред светом, постаје ускоро жртва хиљаду клевета... Гвидо није обрнуо главе на то; он је пмао вере у њу, и та ју је вера задобила. Он је учинио срећном, колико то човек може бити кад се одрече оних мало лудих снова који као да нису створени за наш обичан човечански живот“... Па ипак, ово необуздано осећање, ова неизмериа љубав, у коју је неерећни вечни пустолов, без породице и отаџбине, метнуо сву коцку живота и среће, неће оставити Мона Бану равнодушном. Лагано и преко њене воље, у њој ће се пробудити љубав према заборављеном познанику из младости, који је жртвовао сву судбину тој неодољивој љубави п тргао се пун нежности и страхопоштовања пред женом коју је желео пи која му се пре-

дала на милост п пемилост. Када те исте ноћи Флорен-

ција буде послала казну своме неверном ђепералу, Мона Бана ће, остајући чиста и верна своме мужу, понудити тостоприметво племенитом избавиоцу п вратити се с њиме заједно у Пизу.

У трећем чину су два диалога као она у првом. Старац, омрзнут, презрен, одагнан скоро, куша још последњи пут да утиша сина, који је провео једну страховиту ноћ очекујући повратак Ванин из шатора Принцивалова. Мона Вана се враћа са својим непознатим