Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ. 59

Шенрок (Москва), Томсон (Одеса). Утрпов (Варшава). О српском језику има три расправе.

Херман Судерман и. позоришна критика. — Ником не пада на ум да тврди да је немачка лепа књижевност у последње време пуна радосних и велпких појава. Неоригиналност, што је. тако, често као сенка пратила од иовоја немачко песништво, а коју ни пемачки труд и воља не могу да забашуре, увек већма искаче на видело кал се времена на време замукну или изнемогну неколико снажнијих индивидуа. Ипак таки застој не може да оправда данашње суђење немачке критике о ономе што је ту. Откад практични начин уливања мудрости помоћу новина с великим успехом конкурише озбиљном и темељном образовању, од тога доба је и суд о важним појавама у књижевности, што иде пред ширу публику, пао све више у руке проблематичним ауторитетима новинареским, и данас ни један књижевник није без страха да га неће за час растргнути гомила немилосрдних јавних судија. Тако на немачкој позорници већ давно није било правог књижевног успеха; критика је априорично већ уверена да „нема продукције.“ И не само то, него та „критика љубави и мржње“ иде и у натраг, па руши и оно што је пре вредело. Са дела прелази на писца, на његов приватан живот, у породицу. Заборавивши важну ствар да се лешина сече, али не жив човек, доказује Алфред Кбр, да се он с правом меша у личне ствари једнога писца, баш као што то чине и књижевни историчари, кад непитују животне прилике Гетеа, Шилера и др. ;

Против злоупотребе оваке критике устао је човек с великим именом у немачкој књижевности, Херман Судерман. У низу чланака у „Вег тег Таса у покушао је да нокаже колику штету чини овака подивљала и сурова критика; игнео је главније типове данашњих позоришних критичара и позвао је озбиљне елементе публике да се удруже, па да приморају те људе да се окане једанпут за свагда свога „убилачког оружја“. — Судерман има у самој ствари право. Само ни он није нашао прави начин да говори тако крупне речи. Пре свега његови чланци су досадни; нису доста духовити и има у њима сувише срдње и патоса. Из њих говори често повређена сујета, и ако не у његово име, него тобоже у име свију. Много би боље учинио био да је пзишао сам са својом личношћу на